Razgovarao: Edin Bajramović
Gost u rubrici 10 pitanja u 10 sati je Gorčin Stojanović, pozorišni i filmski reditelj, umjetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, kolumnista, scenograf.
Još bi se ponešto dalo napisati u kratkoj biografiji za ovaj tekst, ali ima na Googleu šire, preciznije, obimnije. A naš razgovor tekao je otprilike ovako.
Temeljni društveni preokret
1. Veliki ste kritičar vlasti u Srbiji koju predvodi predsjednik te države Aleksandar Vučić. No, kako stvari stoje u opoziciji?
Dino, dragi, ja uopšte nisam kritičar vlasti. Ja se, da izvineš ti i tvoj obraz, bavim dramskom umetnošću. To će reći – ljudskom prirodom, njenom nesavršenošću, njenim tajnama, njenim slabostima. Dakle, baveći se tim, neminovno se bavim i ljudskom zajednicom, društvom, pa i politikom, shvaćenom u starogrčkom smislu pojma. To što pod tu rabotu spada i kritka uprave – ne vlasti – koju smo izabrali ili nam je nametnuta (kako kad i kako kome), tek je, što bi rekle tobdžije i bombarderdžije – kolateralna šteta. Ko bi se, a da nije dokon ili politički analitičar (što mu dođe na isto), bavio “kritikom vlasti”. Kritikom uprave – da. Jer, osim gore navedenog, nju plaćam. Kako nikad nisam živeo u zemlji, vremenu i prostoru čestite uprave, moram zakerati. Činim to javno, jer me javno pitaju. Ili me angažuju. Pa me još i plate. A po kafanama i drugim institucijama demokratskog društva – retko. Uvek ima uzbudljivijih tema. E, dobro, kad smo to ustanovili, evo pokušaja odgovora na tvoje pitanje: nemam pojma kako stoje stvari u opoziciji. A slutim da ni oni nemaju pojma.
2. A koliko studenti uopšte opoziciju kod vas shvataju ozbiljno, ili su im baš neozbiljni?
Tek ti na ovo ne mogu odgovoriti. Imam studenta u kući, ne bih rekao da ga zanima opozicija. Druge studente srećem samo na protestima i ponekad ih vidim po društvenim mrežama kojih sam neredovan i nekompetentan korisnik. Iz takve pozicije, slutim da ni studenti nemaju pojma u vezi sa opozicijom. Oni u svom studentskom telu, biću, pokretu ili kako god to zvali, imaju sve što postoji i van njih, u takozvanom društvu. Pa tako i opoziciju. I u tome je temeljni društveni preokret u Srbiji. Studenti su odraz u ogledalu celokupnog društva. A možda je i obrnuto, to se sa ogledalima nikad ne zna. Što je levo, u ogledalu je desno. I obrnuto. Kao što smo to naučili u onom filmu Brucea Leeja.
3. Izbori će biti do kraja godine, moguće i najesen, kao i kod nas. Je li realno da studentska lista pobijedi mašineriju kakva je ona Vučićeva?
Mašinerija je prilično korodirala. A nije ni bila bog zna šta, samo je ono što ona vuče bilo inertno. Ako je moja “teorija odraza” iz prethodnog pitanja tačna, onda uopšte nije pitanje da li “studenti pobeđuju”. Već jesu. A ja bih, posve subjektivno rekao – možda studenti ne pobeđuju, ali mašinerija sigurno gubi.
4. I šta ako studenti pobijede, ko će biti premijer?
Koga uistinu boli đoka ko će biti premijer. Naći će se neko. Za te jednokratne posliće uvek ima obilje interesenata.
Gorčin Stojanović (Foto: Vesna Lalić/Nova.rs)
5. Kakva je situacija u Srbiji trenutno? Vlast, odnosno uprava, priprema se za EXPO, iako možda neće ni biti na vlasti ili upravljati državom u vrijeme njegovog održavanja 2027. godine.
Situacija u Srbiji je malo do umereno oblačna. Sa sigurnim padavinama.
Stezanje obruča
6. Pozorišni ste čovjek, istina i filmski, ali dugo ste na poziciji umjetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Vučić je prošle godine negdje u ovo doba izvršio napad na Narodno pozorište i instalirao Dragoslava Bokana, ratnog zločinca, za predsjednika Upravnog odbora. Ima li pritisaka na vaše pozorište?
Ima. Kad ti redovno umanjuju sredstva, to je pritisak. Davljenje. Stezanje obruča. Ubijanje smisla.
7. Koliko kultura u Srbiji pati zbog četrnaest godina vlasti SNS-a?
Valja biti pošten – poslednjih dve, tri godine pati više nego prethodnih desetak. Ali, nevolja je krupnija: sadašnja uprava, to što zoveš “vlast”, ne pravi svoje greške, nego istrajno, sistematski, dubinski ponavlja i produbljuje greške svojih prethodnika. Na svim poljima, od spoljne politike do rudarstva, na primer. Pa tako i u stvarima kulturnog života. I uprkos tome, srpska kultura bolja je od srpskog društva. Paradoks, buraz.
8. Često ste u Sarajevu, Vašem rodnom gradu. Ponekad radite, ponekad dolazite zbog porodičnih ili prijateljskih obaveza, ponekad turistički. Kako Sarajevo izgleda u očima umjetnika koji već četrdeset godina živi u Beogradu?
Parafrazirajmo bradonju iz Jasne Poljane, samo u obrnutom iskazu: svi nesrećni gradovi liče jedan na drugi, svaki srećan – srećan je na svoj način. I dosadan, dodaću. Sarajevo mi izgleda tek malo manje nesrećno od Beograda, na primer. I još nešto, otkud ti to da u Šeher dolazim “turistički”?!
9. Greška, sorry. Sljedeće sedmice počinje Svjetsko prvenstvo u fudbalu. Pišete o fudbalu, volite fudbal, pratite fudbal. Kako će proći Zmajevi, a ko će biti novi svjetski prvak?
Nisam dovoljno gledao Zmajeve da bih znao odgovor. Računam da se u ovakvoj postavci prvenstva može proći onaj prvi krug. A ko će biti prvak sveta – ne znam. Znam ko neće, a bivao je: Italija. Ali, Italijan to može postati. Znaš na koga mislim. Ako ko može uklopiti onog iz Barce i onog iz Reala, može Karlito… A ako ih uklopi, sve može biti.
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
10. A šta se dešava sa reprezentacijom Srbije?
To ne postoji.
(Sredinom.ba)
