Piše: Edin Bajramović
Priča br. 1: Kad Medulin postane Medellín
Dok smo brzim koracima oduzimali metre medulinskom kompleksu, vjetar je u talasima naše noseve navikavao na miris zeljaste materije koja asocira na kanabis. Realno, ne baš tako daleko neko ga je pošteno zadundulio. Za Medulin sam prvi put čuo kada se fudbalska reprezentacija Jugoslavije tamo pripremala za tekme, a osamdesetih godina to je bilo vrlo često. No, te večeri Medulin nije disao sportski i više je podsjećao na obližnji Medellín u Kolumbiji.
U bašti nekog hotela ili motela, ali nikako hostela, koncert je tog nekog augusta 2000. održao Dino Merlin sa pratećim ansamblom. Milan i ja predvodili smo oveću grupu Sarajlija na fakultativnom obilasku koncerta. Bili smo u Puli i taj izlet nije nas puno koštao. Čak smo i ušli na neku prevaru. Bašta te ugostiteljske jedinice malo je “bacala” na Pelješki dvor u Orebiću kada je sredinom osamdesetih konzumente brancina i orade zabavljao Rezervni točak iz Doboja, a jednu noć došli Novi fosili da malo razgale ispod donjih usana zamašćenu masu.
Pod đonovima su bili oni oštri, prgavi, sitni kamenčići – koje smo kao djeca u Čakljama kod Podgore ubacivali u Pepsi da bi zapjenio, a onda nam se lica smežurala i odjeća skorila kao da je mama u veš-mašinu sipala agdu – prijetili da se zabiju direktno u petu. Toliko da ni đonovi nisu baš bili relevantni.
Sa aspekta sigurnosti, nije to bio neki ozbiljan događaj. Bini se moglo prići frontalno, ali i s bokova i s leđa. Naravno, mi smo uletjeli s leđa. Dino je s bendom svirao već nekih dvadesetak minuta, a Milan i ja smo usred pjesme pokušavali dozvati Poćka, koji je svirao klavijature, jer je bio preko puta nas u poluprofilnoj, samo njemu svojstvenoj kengur-hammond pozi. “Poćkoooooo…”, “Podžiću… U šume”, “Nedžadeeeee…”, “Oj, Sbedžade…”, „Fadileee…“, „Halide…“ Tako bi nekako zvučao bošnjački Sunny Day Nene Belana. Tek kad sam zagalamio: “Dževade”, okrenuo se i automatski se zaledio sa nevjerujućim licem. Išaretio je, smijući se, Mahiru koji se nešto izvijao kao jegulja, prema nama. Kad me ugledao, Mahir mi je prišao i pitao glasno na uho: “Jesi bio na Koševu?” Rekao sam da nisam, jer sam bio u Puli. “Jo, šta si propustio.” I odlepršao prema Dini.
U tom trenutku je išla neka instrumentala, a Mahir mu je kažiprstirao ka meni. Prišao je: “Otkud ti u Medulinu?”, a ja sam mu odgovorio da ljetujem u Puli. “Super”, rekao je i otišao da nešto otpjeva. Dženita me pohvalila: “O, zvijezdo, prilazi ti Merlin da se pozdravi.” Da, poslije „prvog“ Koševa bio je i više od toga.
Koncert je okončan poslije dva sata, bisa je bilo a možda i nije, raja je ostala za stolovima i nastavila večerati, a ja sam otišao ispred bine da se pozdravim s rajom. Bio je tu i gitarista Miro, koliko se sjećam i bubnjar Hadžaga, već spomenuti Poćko i Mahir, i više ne znam ko. Dino je sekundu poslije koncerta, brzinom ultrazvuka, otfurao u sobu tog hotela ili motela, ali nikako hostela. Poćko, Milan i ja otišli smo do parkinga da muzičar ubaci nešto u auto. Onda smo se malo smijali.
Priča br. 2: Đe su skinsi
Tog ranog proljeća iste godine Ferhadijom i Titovom treštalo je: “Godinama, varao si me, znam kad i s kim…” Jednom smo Šaran, Milan i ja šetali Ferhadijom, a između Ekonomije i caffea Michele, ovom prvom se učinilo da čuje: “Znam đe su skinsi.” Milan se tek maloprije prestao smijati.
A Ferhadijom sam često prolazio jer je razlog bio očigledan: redakcija Slobodne Bosne bila je u zgradi Svjetlosti u Ulici Muhameda Kantardžića br. 3 iz koje se izlazilo na Ferhadiju ili se u nju ulazilo iz iste, zavisi jesi li u rikvercu ili u prvoj, Preko puta, na ćošku prema sajdžiji, s desne strane kada gledaš prema glavnom ulazu u tržnicu zvanu Markthalle, bila je buregdžinica, kojoj je davno klanjana dženaza. A ja je se sjećam jer je pita bila masna više nego što zakon dozvoljava, što me nije sprečavalo da redovno progutam dva zvrka. I tamo je sviralo “Godinama”.
Bio je ponedjeljak i urednik Avdić mi je rekao da nazovem Dinu Merlina. Veli on: “Što da ga Globus i Nacional imaju prije nas. Vidio sam da je u Zagrebu.” Nazvao sam Dinu i on mi je potvrdio da je u Zagrebu. “Hajde, ako ti se ne žuri, da intervju uradimo sljedeće sedmice kad se vratim u Sarajevo.” Rekao sam mu isto što je i meni Avdić. “Dobro, vidimo se sutra u tri ispred Vinodola.” Taj restoran držao je Boban, tata puno poznatijeg fudbalera Zvonimira, u Teslinoj ulici u centru Zagreba, u kojem sam još ranije nešto klopao. Danas je to ozbiljan šminkeraj, tada i nije bio toliko. Sjeo sam u Centrotransov bus u deset navečer, jer je vozač Slobodne Bosne Jozo bio zauzet, a ja, kao što je poznato, ne vozim iako sam maloprije spomenuo rikverc i prvu. U ranu zoru stigao sam u Zagreb. koji je tek izranjao iz sna… (Nastaviće se)
